Budućnost razvoja informacionih tehnologija

Prilikom prijave na seminar ITopendays, od kandidata se očekivalo da napišu esej na ovu temu. Ovo je moj rad, u pomalo izmenjenom obliku. Uskoro očekujte i post o samom seminaru, koji počinje sutra. Svaki komentar je dobrodošao.

Kompjuterske tehnologije prožimaju naš svakodnevni život. Čak i najpovršniji uvid u naša svakodnevna iskustva pokazuje da su ona nerazdvojiva od digitalnih instrumenata i informacija. Možemo da vidimo Internet adrese na kutijama za hranu, bankomatima, časopisima, flašama za tečnost za čišćenje ili na večernjim vestima. Zaposleni u trgovini i industriji nastoje da pokažu kako su kompjuteri neophodni za naš opstanak – uzmimo za primer reklame kojima nas bombarduju, a u kojima se tvrdi da kompjuteri unose red u ljudske poslove i život. Vojna propaganda naglašava njihovu preciznost i efikasnost za skupe „odbambene projekte“. Sa druge strane debate koju pokreću ova pitanja, nalazimo upozoravajuće priče koje nam, između ostalih, plasira industrija zabave. Filmovi poput „Terminatora” (u kome mašine postaju toliko pametne da su svesne samih sebe) i “Matriksa” ukazuju na opasnost upliva kompjutera u bitne segmente naših života. Bez obzira na to koji stav zastupamo, sve strane u debati slažu se da kompjuterska tehnologija predstavlja svojevrsnu moć i da stvara nove sposobnosti. Procenjuje se da oko 260 miliona Amerikanaca ima pristup Internetu¹, koji predstavlja kapiju nepreglednog sveta informacija i zabave. Kompjuteri čak dotiču naše poimanje religije i onoga šta je sveto. Svi navedeni primeri, naravno, predstavljaju tek delić toga kako kompjuteri i tehnologije zasnovane na kompjuterima prožimaju i oblikuju različite aspekte našeg svakodnevnog života i razmišljanja. Ovakva revolucija izaziva pojavu brojnih hiperbola i mitova na osnovu mnogobrojnih izvora. Takođe, s obzirom na to da smo preplavljeni slikama i informacijama o njima, trebalo bi da obratimo pažnju na potencijalnu štetu i korist kakvu nam donosi usvajanje novih tehnologija. Ovaj esej će istražiti par aspekata budućeg razvoja informacionih tehnologija i moguće scenarije po implementaciji istih.

Najveće obećanje informacionog doba je veliki i još uvek nerealizovan potencijal informacione tehnologije da bude skrojena prema individualnim ljudskim potrebama. Današnji programi liče na industrijsku, redimejd odeću – jedna veličina pristaje svima. Zato većini ne pristaje, pa moramo da im se prilagođavamo. Ono što se danas dešava jeste da većina kompanija koristi isti zatvoreni skup programa i sledi manje-više iste procedure, tako da se ni ne razlikuje od konkurencije. Smatram da je ovakav pristup pogrešan. Kontinuirano nametanje kapitalističkih vrednosti dovelo je do određene standardizacije, koja dozvoljava pojedinim internacionalnim kompanijama da poseduju monopol nad pravcem razvoja softvera. Kako se svest građana o pitanjima i problemima koje ovaj sistem implicira bude povećavala, doći će do preokreta gde će veliki ciljevi biti ostvareni kada pojedinci i firme budu mogli da ovladaju i oblikuju informacione alate tako da rade upravo ono što je njima potrebno, a ne da se samo povinuju onome što su alati u stanju da im pruže. Ovo otvara dosta prostora za softver otvorenog koda (eng. open source) i uz dosta sreće isti će biti razvijen do tih granica da će biti prisutan u radnjama, na većini personalnih računara, u složenim korporativnim sistemima, na mobilnim uređajima itd. Zbog „oslobađajuće“ ideologije i mogućnosti veoma efikasnog prolagođavanja individualnim situacijama, softver otvorenog, koga trenutno održava šačica idealista, razviće se u opšte prihvaćeni standard, kada ga ljudi podvrgnu listi građanskih prava.^2,3

Ne bih se držao veoma konvencionalnih tema obrađivanih u sličnim esejima kao što su ugrađivanje čipova u ljudska tela radi prevencije bolesti, produžavanja životnog veka, niti etičkih pitanja koja ista tehnologija postavlja, ali ni problema premeštanja industrije u zemlje „trećeg sveta“ i posledica koje nam to donosi. Posvetio bih se implikacijama koje nam donosi sve rasprostranjeniji princip centralizovanog oformljavanja baza podataka sa ličnim podacima pripadnika nekog sistema. Ovaj problem postao je aktuelan kada je pokrenuta debata oko zaštite privatnosti korisnika raznih društvenih mreža na Internetu. Naime, pošto su iste postajale sve brojnije, porastao je i broj zabrinutih osoba koje se žestoko protive javnim politikama koje opravdavaju deljenje nečijih ličnih informacija sa trećim licima. Zamislite samo u kakvoj su prednosti marketingške kompanije u odnosu na prošlu deceniju s obzirom na to da danas mogu da dobiju (ili plate za) pristup podacima o interesovanjima, ukusima, stavovima, pogledima i mišljenju ciljnih grupa kojima treba da prodaju svoje proizvode ili usluge. Naravno da su nam društvene mreže kao što su Facebook i Twitter donele mnoge olakšice u komunikaciji (koje su veoma lako usvojene zbog jednostavne ljudske potrebe za održavanjem odnosa) i da će njihov stepen integracije u naše živote rasti geometrijskom progresijom, što pomoću novih načina dostavljanja usluga kao što je mobilna tehnologija što pomoću novih, primamljivih servisa i proširivanja mogućnosti istih, ali njihova implementacija i principi funkcionisanja nisu toliko transparentni koliko se čine⁴.

Predviđam da će se u budućnosti slabost društvenih mreža  da namerno ili nenamerno (ne) zaštite privatnost svojih korisnika povećavati istom brzinom kojom će se razvijati sistemi zaštite ličnih informacija u drugim sistemima. U čemu je ovde problem? Motiv razvoja koji stoji iza finansiranja ovakvih projekata glavni je krivac za ovaj apsurd. Dok se društvene mreže vode pod komercijalne grane⁵, vladini sektori, kao što je na primer zdravstvo koje za cilj ima zaštitu medicinske istorije svojih korisnika, pod pritiskom su međunarodne javnosti i zakona da se sigurnost njihovih sistema pojača. I dok ćemo videti sve novije mere predostrožnosti i decentralizacije čvorova ličnih informacija, u isto vreme ćemo prisustvovati i obrnutoj politici sistema kojima je glavni cilj da profitiraju⁶.

Već smo svedoci evidentnog eksponencijalnog rasta razvoja informacionih tehnologija koji se trenutno nikako ne može predvideti sa stopostotnom sigurnošću. Imajući u vidu rečenicu predsednika IBM-a iz 1943 („Mislim da postoji tržište za možda pet računara“), postaje nam jasno da apsolutno ništa nije determinisano. Nove tehnologije i njihovi pravci razvoja mogu se pojaviti već za par nedelja, iako nam možda ta ideja trenutno deluje nezamisliva. Postoji samo nekoliko stvari o kojima uvek treba voditi računa. Ukoliko želimo da nove informacione tehnologije usvojimo na najbolji mogući način, trebalo bi da aktuelnu strast prema istim usmerimo ka unapređivanju svakodnevnog života, ali misleći i na to šta će biti sutra.